Оставите коментар

Проповеди

crta ukrasna (1)

Текстови из житија Светитеља

Петровдан – свети апостоли Петар и Павле

12.јули. 2013.

На данашњи дан се славе свети апостли Петар и Павле, јер су пострадали на исти дан.

Осим данашњег дана, Светом Петру се држи помен и 16. јануара, када се славе Часневериге – одавање поштовања оним оковима-ланцима, које је св. Петар као сужањ носио у јерусалимској тамници.

Свети апостол Петар

Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и звао се Симеон, а Господ га је благозволео назвати га Кифом, или Петром.

Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога” (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.

После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа.

Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници.

Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.

По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.

Свети апостол Павле

Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.

Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.

Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење.

Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени”, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

За њега се може рећи да је својим проповедима и посланицама преобратио у хришћанство цео тадашњи свет старог Рима.

Рођење Светог Јована Крститеља прорка и Претече.

john

 Ивањдан или Ивандан је хришћански празник којим се обележава рођење светог Јована Крститеља, 7. јула по грегоријанском, односно 24. јуна по јулијанском календару

Рођен је шест месеци пре Господа Исуса Христа, као дете молитве, од престарелих родитеља свештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Био је рођак Господу Христу по мајци, јер је његова мајка Јелисавета, Богородици Марији била блиска рођака.

Захарије и Јелисавета нису имали деце и то се сматрало срамотом у јеврејском друштву. По милости Божијој и после многобројних молитава, Јелисавета је успела да измоли од Господа дете и затруднела је у касним годинама, кад није имало никакве физиолошке шансе да затрудни.

Захарију се у храму јавио Арханђео Гаврило, објавивши му радосну вест и  које име да да детету (Јован). Али Захарија није могао поверовати у толику благодат и Анђео му је поручио да ће, због неверја, изгубити моћ говора све док се дете не роди.

На Јовановом рођењу Захарије је проговорио и са усхићењем почео објављивати да ће дете бити пророк Божији, који ће ићи пред Богом и припремати Му пут.

Та вест допре до цара Ирода, те њега посебно уплаши могућност да се родио Месија, који ће, по пророчанству бити Цар Израиља, те се побоја за своју власт. Зато нареди да се побију сва новорођена деца.

У потрази за малим Јованом војници су ушли у храм и убили светог Захарију, а потом су наставили тражити дете. Јелисавета је изашла са дететом ван града да би сачувала дете и ту се, на чудесан начин, отворила стена и сакрила их од војника.

Након извесног времена остарела Јелисавета се упокојила, а мали Јован је на чудесан начин одрастао пустињи

У животу Светог Јована све је било чудно – рођење, храна, одјећа и васпитавање у суровој јудејској пустињи.

Када га је Бог ословио у пустињи, одлази међу људе и почиње да у њиховим душама припрема стазе за долазак Спаситеља.

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ

ДУХОВИ – ТРОЈИЦЕ

Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих Хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо.
Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: „Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене…“.
И, гле, после десет дана  по речима јеванђелиста Луке „бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум с неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују….“ (Дјела 2, 14).
Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: „Него оно што је рекао пророк Јоил: ‘И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше…'“.
Педесетница, тако, за Хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос.
Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници!
Христос је обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!
Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!
света тројица

Лазарева субота – Врбица Свети Игњатије Богоносац

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.
Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
„Лазаре, изађи напоље.“
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

СВЕТИ САВА ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ

Свети Сава

Најмлађи син Стефана Немање, великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу. Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору.
Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон. Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост.
Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате. Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Свети Сава икона

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и његова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију. Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види. Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао.
Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским. После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору. До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда – царску задужбину – у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро. У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве.

Hilandar

У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона. У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит. Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: „И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти“.

Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео. За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.

СВЕТИ САВА
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе. Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана, 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски. После свега овога, крене Сава у „канонску визитацију“ по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље.

После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: „Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати“. Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

АРХИЕПИСКОП САВА

Док су још вођени преговори с папом око добијања краљевске круне, Сава Немањић је напустио Србију и отишао у Свету Гору. Изгледа да се није слагао са Стефановим превеликим ослањањем на Запад, али када је краљева круна добијена, добри односи међу браћом су поново успостављени. Другачије се иначе не може објаснити изненадан Савин одлазак у Никеју, гдје је отишао са веома прецизним плановима.
Дошавши у Никеју, Сава се обратио с молбом цару Теодосију И Ласкарису и васељенском патријарху Манојлу Сарантену Харитопулу да за српску државу оснују посебну архиепископију и да неког од монаха из његове пратње именују и посвете за архиепископа. Цар и патријарх су изашли у сусрет тој молби, али су за архиепископа изабрали Саву Немањића. Знајући да би убудуће избор архиепископа могао наићи на разне тешкоће, Сава је још замолио да Српска архиепископија буде проглашена аутокефалном, чиме би епископи у српској држави добили право да из своје средине бирају и посвећују архиепископије, без тражења сагласости од византијског цара или васељенског патријарха.

То је било 1219. године.

За средиште архиепископије је одабран манастир ЖИЧА.

Приликом повратка у Србију, Сава је из манастира Хиландара узео неопходне списе, обавио разне послове за припремање архиепископије.

СВЕТИТЕЉ СРПСКИ

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару – 27. јануара по новом. Неки мисле да је то стога што је протекло два дана од смрти његове док је глас о смрти стигао у Србију, и да је спомен његов почео да се обавља сваке године оног дана када је глас стигао. Други опет мисле да је свети Сава сахрањен 14. јануара и да му се зато у тај дан чини спомен. Трећи сматрају да је Сава умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска га црква слави 14. јануара зато што, по црквеном уставу, ни један светац не би могао имати самосталне службе у попразништву Богојављења за недељу дана од Богојављења. Да не би оснивач српске православне цркве остао без самосталне службе, српско свештенство је одавно преместило празновање његове успомене од 12. на 14. јануар, то јест првог дана у који, по Богојављењу, може бити самосталне службе. Светог Саву славе и други православни народи, Руси, Бугари, Грци…

crta ukrasna (1)

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан – касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Поставши чврсти поборник православља, луча моралне чистоте и вјерске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живјео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дјела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цвијетне, на Велики четвртак и на Велику суботу.

Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године.

СВЕТИ СПИРИДОН ЧУДОТВОРАЦ

Свети Спиридон Тримифунтски

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Једном на острву Кипру би бездаждије и велика суша, иза које настаде глад, иза глади помор, и мноштво људи умираше од глади. Небо се затвори, и беше потребан други Илија, или сличан њему, да молитвом својом отвори иебо. И такав се показа свети Спиридон: јер он, видећи невољу која снађе људе и родитељски жалећи оне који умираху од глади, усрдно се помоли Богу, и небо се одмах покри облацима са свих страна, н удари велики дажд на земљу, и не престаде обилно падати неколико дана, док се светитељ поново не помоли Богу, и разведри се. Земља се богато надоји, и даде изобилан род: њиве родише обилато, баште и градине се преливаху од плодова; и после те глади би изобиље велико, молитвама угодника Божјег Спиридона.

Међутим, након неколико година због грехова људских, по допуштењу Божјем, опет настаде глад у тој земљи. И богати житопродавци радоваху се скупоћи, јер имађаху жито скупљандо у току неколико година; и отворивши житнице своје почеше га продавати по високој цени. Беше тада у граду Тримитунту један житопродавац, ненасито среброљубив и неутољиво сластољубив. Он у многим местима закупи мноштво жита, пренесе га лађама у Тримитунт, али га не хте продавати по тадашњој цени пијачној, него га смести у житнице са намером да сачека још страшнији притисак глади, и онда скупље прода жито, и тако што више заради. Када глад постаде готово свеопшта и с дана на даи све јаче мораше људе, овај житопродавац стаде продавати жито по веома високој цени. Утом к њему дође један сиромашак, просећи и молећи га и са сузама клањајући му се: да се смилује на њега и подари му мало жита, да он са женом и децом не би умро од глади. Но немилосрдни и златопоробљени богаташ не хте да се смилује на сиромашка, него му рече: Иди, донеси новац, и добићеш онолико колико будеш платио.

Св.Спиридон

Сиромашак, тетурајући се од глади, оде к светом Спиридону, и кроз плач му исприча своју муку и богаташево немилосрђе. Светитељ му рече: Не плачи! него иди дома, јер Дух Свети каже ми, да ће сутра твој дом бити пун жита, а богаташ ће те молити и даће ти жито забадава.

Сиромашак уздахну и оде дома. А у први сумрак, по наређењу Божјем, удари сраховита киша, и силовита вода поруши многе житнице немилосрдног среброљупца и разпесе сво жито. Немилостиви пак житопродавац са својим укућанима трчаше ио целоме граду, позивајући и молећи све да му притекну у помоћ, да не би од богаташа постао просјак. А сиромашни људи, видевши жито разнесено водом по путевима, стадоше га скупљати, и напунише житом куће своје. Такоће обилно накупи себи жита и онај сиромашак, који јуче мољаше богаташа да му удели мало жита. Видећи на себи очигледну казну Божју, богаташ угледавши овога.сиромашка поче га молити да накупи себи жита бесплатно колико хоће. – Тако Бог казни богаташа за немилосрђе, и, по пророчанству светитељевом, избави сиромашка од беде и глади.

Један познати светитељу земљоделац дође к том истом немилосрдном богаташу у време те глади, молећи га да му да у зајам жито и обећавајући да ће му га у време жетве вратити са великом каматом. Богаташ, поред житница оборених поплавом, имаћаше још и друге житнице пуне жита. Али он, првим својим губитком не уразумивши себе и не излечивши себе од тврдичлука, испољи своје немилосрђе и према овом паћенику, па чак не хте ни да слуша његову усрдну молбу, него му рече: Без новаца нећеш добити од мене ниједно зрно.

Чувши то, јадни земљоделац заплака и оде к светитељу Божјем Спиридону, и каза му своју муку. Светитељ га утеши и отпусти кући. Но сутрадан изјутра он сам оде к земљоделцу и однесе му не мали грумен злата, не говорећи му откуда му злато. Предавши земљоделцу то злато, он му рече: Носи, брате, ово злато оном богатом житопродавцу и дај му га у залог, а он нека ти за то да онолико жита колико ти је потребно за прехрану. Када пак стигне жетва и у тебе буде у изобиљу жита, ти онда откупи овај залог и опет га донеси мени.

Убоги земљоделац узе из светитељевих руку злато и хитно оде к богаташу. Када златољубиви богаташ угледа злато, обрадова се, и одмах даде сиромаху у зајам жита колико му беше потребно. А када стиже жетва и берићет се показа добар, и нестаде глади, земљоделац тај однесе са великом каматом жито богаташу, узе од њега злато заложено код њега, и однесе га с благодарношћу светом Спиридону. Светитељ узе злато и крену у своју градину заједно са земљоделцем, рекавши му: Хајде, брате, са мном, да заједно вратимо ово Ономе који нам је милосрдно дао у зајам. – А кад са земљоделцем уће у градину, он положи злато покрај ограде, подиже очи к небу и кликну: Господе мој Исусе Христе, Ти вољом Својом све ствараш и претвараш! Ти си некада пред очима цара Египатског Мојсијев штап претворио у змију, – нареди и сада овоме злату, које Ти раније претвори из животиње, да се поново претвори у свој првобитни облик, да би и овај човек сазнао колико Ти промишљаш о нама и самом стварношћу научио се ономе што је речено у Светом Писму: „Господ чини све што хоће“ (Псал. 134, 6)

Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи. – Тако дакле, на светитељеву молбу змија се најпре претвори у злато, па затим на чудесан начин из злата опет постаде змија. Гледајући ово чудо, земљоделац дрхташе од страха, па павши на земљу говораше да је недостојан таквог чудесног доброчинства. Змија пак одгамиза у своју рупу; а земљоделац се пун благодарности врати кући својој, запањен величином чуда учињеног Богом на светитељеве молитве.

Један врлински човек, пријатељ светога Спиридона, би из зависти оклеветан од стране прљавих људи пред градским судијом и посађен у тамницу, а затим и на смрт осуђен без икакве кривице. Дознавши за то, блажени Спиридон пође да пријатеља свог избави од незаслужене смрти. Но у то време догоди се поплава у том крају, и поток који беше на светитељевом путу силно надође, и изливши се из свога корита постаде непрелазан. Међутим чудотворац се опомену како Исус Навин са ковчегом завета по суху пређе набујали Јордан, па верујући и сада у свемогућство тог истог Бога, рече потоку наређујући му као слузи: Стани! тако наређује теби Господар свега света, да ја пређем и спасе се човек ради којега журим. – Чим он то рече, поток тог тренутка стаде, зауставивши течење воде, и отвори суви пут не само светитељу него и осталима који путоваху с њим. Сведоци чуда похиташе к судији и известише га о доласку светитеља и о чуду које учини путем. Чувши то, судија одмах ослободи осуђенога и предаде га светитељу здрава.

Св.Спиридон

Прозорљивим очима својим преподобни виђаше и тајне грехе људске. Тако једном, када се он одмараше од пута код једног странопримца, жена једна која беше телесном страшћу заробљена и тајно чињаше грех с неким човеком, хтеде опрати ноге светитељу. Али он, знајући грех њен, рече јој: Не дотичи ме се, жено! – И то јој он рече, не што се гнушао грешнице и одбацивао је, јер како се може гнушати грешника ученик Господа који је с цариницима и грешницима јео и пио. Не, него он то рече, да би подстакао жену да се опомене грехова својих и да се постиди нечистих помисли и дела својих. А када та жена продужи упорно настојавати да се дотакне ногу светитељевих и опере их, тада светитељ, желећи да је спасе од погибли, изобличи је с љубављу и кротко, подсећајући је на грехе њене и побуђујући је На покајање. А жена, удивљена и запрепашћена тиме што њена непозната и тајна дела и помисли нису сакривени од прозорљивих очију човека Божија, постиде се и скрушена срца паде к ногама светитељу, мијући их не водом него сузама и отворено исповедајући своје грехе, за које беше изобличена. Она поступи као некада еванђелска блудница, а светитељ, угледајући се на Господа, самилосно јој рече: Не бој се, кћери! опраштају ти се греси; ето си здрава, више не греши. – И од тога часа та жена исправи потпуно живот свој, и, примером својим би многима на корист.

Довде се говорило само о чудесима која свети Спиридон почини за живота, а сада ваља обзнанити и ревност његову за веру православну.

За царовања Константина Великог, првог цара – хришћанина, састаде се 325. године у Никеји Први Васељенски сабор, ради оповржења безбожнога Арија, који богохулно називаше Сина Божија створењем а не Творцем свега, и ради озакоњења: исповедати да је Син Божји једносуштан са Богом Оцем. Арија у његовом богохулству подржаваху епископи значајних онда цркава: Јевсевије Никомидијски, Марис Халкидонски, Теогније Никејски. А поборници православља беху људи, украшени животом и учењем: велики међу светима Александар, који у то време бејаше још презвитер и уједно заменик светог Митрофана, патријарха Цариградског, који због болести не бејаше на Сабору, и славни Атанасије, који још не беше украшен презвитерским чином пего као ђакон служаше у цркви Александријској. Ова двојица изазиваху код јеретика нарочито негодовање и завист особито тиме што друге превазилажаху у разумевању истина вере, а још не беху почаствовани епископским чином. Са њима бејаше и велики свети Спиридон, чији живот и боравећа у њему благодат беху кориснији и силнији при убеђивању, неголи говори других, доказивања и красноречивост. Са допуштењем цара, на сабору присуствоваху и грчки философи, звани перипатетици; најистакнутији међу њима подржаваше Арија, и горђаше се својом говорничком вештином, старајући се да исмеје учење православних. Блажени Спиридон, човек нешколован, који је знао „само Христа, и тога распета“ (1 Кор. 2, 2), моли оце да му дозволе да ступи у препирку са тим философом; али свети оци, знајући да је он човек нешколован, сасвим неупознат са грчком философијом, забрањиваху му то. Међутим свети Спиридон, знајући какву силу има вишња мудрост и како је немоћна пред њом мудрост људска, обрати се томе философу и рече: Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. – Философ му одговори: Говори, саслушаћу те.

Светитељ стаде говорити: Један је Бог који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да та Реч јесте Син Божји и Бог, који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашега спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и суди свима по правди и узврати свакоме по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти – не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање. – Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе?

Међутим философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20). Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. – Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере. – А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог.

И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени.

Када се заврши овај Сабор светих Отаца, на коме Арије би побеђен и осуђен, учесници се сви разиђоше, као и свети Спиридон. У то време умре његова кћи Ирина, која време цветне младости своје проведе тако у чистој девствености, да се удостоји Царства Небеског. Међутим к светитељу дође једна жена и кроз плач му исприча, да је она његовој кћери Ирини дала на чување неки златан накит, но пошто она ускоро умре, то нико не зна где је она оставила тај накит. Свети Спиридон претражи по целој кући накит, али га не нађе. Но видевши женине сузе и ридање светитељ се сажали на њу, па са домашњима својим отиде на гроб своје кћери, и обраћајући јој се као живој кликну: Кћери моја Ирино, где је златни накит што ти је поверен на чување? – Ирина, као пробудивши се од тврдога сна, одговори: Господине мој, сакрих га на том и том месту у кући. – И она тачно указа где је то место. – Светитељ јој онда рече: Сада спавај, кћери моја, док те Господ свих не пробуди при свеопштем васкрсењу. – Све присутне обузе дивљење и страх гледајући ово необично чудо. Светитељ пак пронаће на указаном месту сакривени накит и предаде га тој жени.

После смрти Константина Великог царевина се раздели на два дела. Источна половина припаде његовом старијем оину Констанцију. Боравећи у Антиохији цар Констанције паде у тешку болест, коју лекари не могаху излечити. Оставивши лекаре, болесни цар притече молитвом к Богу који може исцељивати душе и тела, и усрдно мољаше од Бога исцељење својих бољки. И у ноћном виђењу цар угледа анђела који му показа скуп многих светих епископа, при чему му указа међу њима на двојицу изузетно дивних, који, изгледало је по свему, беху воће и старешине осталима; притом анђео каза цару да једино та два епископа могу исцелити болест његову.

Пробудивши се из сна и размишљајући о виђеном, цар се не могаше досетити ко беху та два епископа које он виде: њихова имена и завичај беху му непознати, а један од њих тада још не беше епископ. Дуго време цар беше у недоумици, и најзад по нечијем добром савету он сазва к себи епископе из свих околних градова, и тражаше међу њима она два епископа које виде у виђењу, али их не нађе. Тада он позва к себи епископе у далеко већем броју из далеких и најудаљенијих покрајина, али ни међу њима не пронађе ону двојицу. Напослетку он сазва код себе епископе из целе своје царевине. Такав царев позив, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар блаженом Спиридону, епископу Тримитунтском коме све већ беше откривено Богом односно цара.

Свети Спиридон одмах крену на пут к цару, узевши са собом ученика свог Трифилија, кога цар виде у виђењу заједно са светим Спиридоном и који у то време још не беше епископ. Када стигоше у Антиохију они пођоше у дворац к цару. Блажени Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави митру, а на грудима му висијаше глинен судић, као што то беше обичај у житеља Јерусалимских, који су обично у том судићу носили јелеј од светога Крста. Када светитељ у таквом виду улажаше у дворац, један од дворских службеника, богато одевен, помисли да је то неки просјак, насмеја му се, и не дозвољавајући му да уђе удари га по образу. А преподобни, будући незлобив, и памтећи речи Господа Христа, окрену му и други образ. Тада дворски службеник разумеде да је то епископ, и увидевши свој грех, смирено замоли епископа за опроштај, и доби га.

Када светитељ уђе код цара, цар га одмах познаде, пошто га управо таквога виде у сну. И уставши, цар приђе к слузи Божијем и поклони му се, молећи га са сузама да се помоли Богу за њега и исцели га од болести. Свети Спиридон се дотаче главе цареве, и цар одмах оздрави; и радоваше се своме исцељењу, које доби молитвама светитељевим. И указа цар велике почасти светитељу, и проведе с њим у радости сав тај дан, засипајући изузетним поштовањем и љубављу свог доброг лекара.

За то време Трифилије се веома дивљаше царском сјају, лепоти дворца, великашима који стајаху пред царем који сећаше на престолу, и свуколиком чудесном и златастом изгледу, и вештом служењу слугу, раскошно одевених. Свети Спиридон га упита: Чему се дивиш, брате? Еда ли царска велељепност и слава чине цара праведнијим од других? Еда ли цар не умире као и сваки просјак, и бива погребен? Еда ли он неће подједнако са другима предстати Страшноме Судији? Зашто ти оно што је пролазно цениш као да је непролазно? И зашто се дивиш ономе што је ништавно, када треба свом душом искати оно што је невештаствено и вечно, љубити непролазну славу небеску?

Преподобни даде многе поуке и самоме цару: да има у памети доброчинства Божија, да и сам буде добар према поданицима својим, да буде милосрдан према онима који греше, да буде благонаклон према молиоцима, да буде дарежљив према потребитима, и да свима буде као отац, пун љубави и добар и милосрдан, јер ко тако не царује, треба га звати не цар него мучитељ. Напослетку светитељ наложи цару да строго држи и чува правила и обичаје побожности, нипошто не примајући ништа што је противно Цркви.

Цар, хотећи да заблагодари светитељу за своје исцељење његовим молитвама, нуђаше му много злата, али он одбијаше да прими, говорећи: Није лепо, царе, узвраћати мржњом за љубав, јер то што сам ја учинио за тебе јесте љубав. Оставити дом, препловити толику пучину морску, претрпети жестоке зимске мразеве и силовите ветрове, зар то није љубав? И за све то зар да примам као уздарје злато, које је узрок свакоме злу и лако погубљује сваку правду?

Тако говораше светитељ, не желећи примити ништа. Но на велике и упорне молбе цареве он пристаде: да злато само прими од цара, али да га не држи код себе. И примивши злато, светитељ га одмах раздаде сиротињи.

Осим тога, по савету овог светитеља, цар Констанције ослободи данка свештенике, ђаконе и све клирике и службенике црквене, сматрајући да не доликује да служитељи Бесмртнога Цара дају данак смртноме цару.

Раставши се с царем и враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца. Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки. Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу. Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено. Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини. Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота: Шта да радимо, брате? – Овај одговори: Зашто ме питаш, оче? Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве. Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?

Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу. И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке, услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати. А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва. Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости. Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе. Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо? – Ђакон понови свој пређашњи савет. И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује. Затим он рече покојници лежавшој на земљи: Устани и стани на ноге своје! – Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића. Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило. Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.

Када се светитељ врати кући, к њему дође један човек са жељом да из стада његовог купи сто коза. Светитељ наложи купцу да уговорену цену исплати и онда узме козе. Купац одброја новац за деведесет и девет коза, а утаји за једну, мислећи да светитељ неће то приметити, који у простодушности својој беше далеко од сваке житејске бриге. Када они обојица одоше у тор, светитељ наложи купцу да узме онолико коза за колико је платио. Купац издвоји сто коза, и истера их из тора. Но једна од њих, као да је разумна и добра робиња, знајући да је господар њен продао није, брзо се врати и утрча у тор. Купац је опет узе и вуцијаше је за собом, но она се истрже и поново побеже у тор. Тако се трипута коза отимаше из његових руку и бегаше у ограду, а он је силом одвлачаше, па је најзад натовари на своја рамена и понесе својој кући; но коза силно вречаше и роговима га бодијаше у главу, превијаше се и отимаше се, тако да се томе чуђаху сви који то гледаху. Тада свети Спиридон, схвативши у чему је ствар, и не желећи да лукавог купца изобличи пред овима, рече му тихо: Размотри, чедо, да можда није без разлога што ова животиња не жели да буде одведена твоме дому: ниси ли утајио своту коју дугујеш за њу, те се она због тога отима из твојих руку и бежи ка тору? – Купац се постиде, исповеди грех свој и мољаше за опроштај. Затим он исплати козу и поведе је, и тада она сама кротко и мирно иђаше ка дому купца, и то иђаше испред новог господара свог.

На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо Пеким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакОна да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! – И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика. Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Бакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници. И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да оИ целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.

Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: „Мир овима!“ – и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: „и духу твоме!“ – Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: „Господе помилуј!“ – То се певање чуло далеко од цркве, те м^ноги похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.

У друго време када светитељ такође стајаше у цркви на вечерњем богослужењу, у кандилу нестаде зејтина и оно се већ стаде гасити, пошто том приликом у цркви уопште не беше зејтина. Светитеља то ожалости, јер се бојао да ће се са гашењем кандила прекинути вечерње богослужење, те се на тај начин неће довршити уобичајено правило. Међутим Бог који твори вољу оних који га се боје, учини те у кандилу навре зејтин и стаде се преливати, као некада суд удовични у дане Јелисејеве. Црквенослужитељи донесоше судове, подметнуше их испод кандила и напунише их тим зејтином. А тај вештаствени зејтин у кандилу беше јасан доказ преизобилне благодати Божије које свети Спиридон беше препун и која се обилно изливаше из њега на његово словесно стадо.

На острву Кипру постоји град Кирина. Једном крену у тај град неким послом из Тримитунта свети Спиридон заједно са учеником својим Трифилијем, који у то време већ беше епископ Левкусијски, на острву Кипру. А када они пролажаху кроз гору Пентадактил, и обретоше се на месту званом Пиримна, дивном и веома богатом биљем и растињем, Трифилије се одушеви тим местом и пожеле да за своју цркву купи неко имање у том крају. О томе Трифилије дуго размишљаше у себи; но његове мисли се не утајише од прозорљивих очију великога оца који му рече: Зашто, Трифилије, непрестано мислиш о ништавним стварима, желећи имања и винограде, који у самој ствари немају никакву вредност и само изгледа да је имају, и својом привидном вредношћу заводе срца људска? Наше непропадљиво имање је на небесима, и ми имамо кућу нерукотворену“. Њих ишти, њима се и зараније кроз богомислије наслађуј. Они не могу прелазити од једнога к другоме, већ ко једном постане поседник њихов, тај добија наслеће које остаје заувек његово.

Ове речи бише од велике користи за Трифилија, и нотом он својим истинским еванђелским животом показа да је постао изабрани сасуд Христов, као некада апостол Павле, и удостоји се безбројних дарова од Бога. Тако свети Спиридон, будући сам веома врлинаст, упућиваше на врлину и друге. Јер његови савети и поуке биваху од помоћи онима који их примаху, а оне који их одбациваху сустизаше рђав крај. О томе ево доказа.

Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? – Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више него ли због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? – Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истИну, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети.

Ове светитељеве речи убрзо се збише. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. – Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности.

Жена једна, по имену Софронија, добронаравна и побожна, имађаше мужа незнабошца. И она се не једанпут обраћала светитељу Божјем Спиридону и усрдно га молила, да се постара обратити њенога мужа к светој вери. Муж њен бејаше сусед архијереја Божјег Спиридона и уважаваше га; а као суседи биваху понекад један другоме у кући. Једном код светог Спиридона беху за трпезом многи његови суседи, међу њима и тај незнабожац. И гле, наједаред свети архијереј Божји говори гласно једноме од слугу својих: Напоље пред капијом стоји гласник, послан од слуге што чува моје стадо да ми јави, да му је сва стока, док је он спавао, пропала, залутавши у горама. Иди дакле и реци томе гласнику: да је слуга мој, који га је послао, већ нашао сву стоку читаву у једној пештери, и ниједно марвинче не погибе из стада. – Слуга оде и предаде гласнику светитељеве речи. Ускоро затим, када гости још не беху устали са трпезе, дође други гласник од пастира са вешћу: да је цело стадо нађено. Чувши то, онај незнабожни сусед би неизмерно задивљен тиме што свети Спиридон види оно што се збива у даљини као да се догађа пред његовим очима. И он, помисливши да је свети Спиридон један од богова, хтеде да учини оно што и Ликаонци некада апостолима Варнави и Павлу] тојест: довести јунце, донети венце и принети жртве. Но светитељ му рече: Ја нисам бог, већ само слуга Божји и човек, у свему сличан теби. А да знам оно што се догађа далеко од мојих очију, – то ми дарује Бог мој; а и ти, ако поверујеш у Њега, познаћеш како је свемогућа Његова крепкост и сила.

И Софронија, христољубива жена овог незнабошца, улучивши прилику, убеђиваше мужа многим речима, да се одрекне многобожачког безбожја и позна Јединог Истинитог Бога и поверује у Њега. И благодаћу Христовом би овај неверник обраћен у свету веру и просвећен светим крштењем. Тако се спасе муж неверник помоћу жене верујуће, као што говори свети апостол Павле (1 Кор. 7, 14).

Причају такође о смирењу блаженога Спиридона, како се он, толики светитељ и чудотворац, није гнушао пасти бесловесне овце и сам се трудити око њих. Једне ноћи лопови се увукоше у тор, украдоше неколико оваца, и хтедоше изаћи из тора. Али Бог, љубећи угодника Свог и чувајући убогу имовину његову, невидљивим узама чврсто свеза лопове тако да они не могоше изићи из тора, и беху држани тако до сванућа. У свануће пак светитељ дође к овцама, и угледавши лопове силом Божјом свезане по рукама и ногама, раздреши их молитвом, и многе им поуке изговори о томе како не треба желети туђе него се хранити трудом руку својих. Затим им даде једнога овна, говорећи: „Примите ово, да вам не би био узалудан ваш труд и бесана ноћ“, – па их отпусти с миром.

Један Тримитунтеки трговац имађаше обичај узимати у зајам новац од светитеља ради својих трговачких пословања, и када се враћао с пута, он је позајмљени новац враћао и, по налогу светитеља, стављао га у ковчежић, из којега је узео. Тако он не мараше за временску имовину, да се чак ни интересовао није да ли је дужник вратио колико треба. И трговац чињаше тако много пута: сам узимаше новац из ковчежића, са благословом светитеља, и сам га при враћању опет меташе у ковчежић; и послови му цветаху. Но. једном он, понесен златољубљем, не метну донесено злато у ковчежић већ га задржа себи, а светитеља слага да је метнуо. У скором времену трговац тај осиромаши, пошто му утајено злато не само не донесе зараду него лиши успеха сву његову трговину и као огањ тајно поједе његово имање. Осиротевши, трговац опет оде к светитељу и замоли га да му позајми новац. Светитељ га посла у своју спаваоницу да тамо из ковчежића узме сам. Притом му рече: Иди и узми, ако си сам метнуо. – Трговац оде, и не нашавши у ковчежићу новац, врати се к светитељу празних руку. Светитељ му онда рече: Али брате, мој, у ковчежић се до овога часа није увлачила друга рука сем твоје. Значи: да си тада метнуо новац, ти би га сада опет могао узети. – Трговца обузе стид, и он одмах паде к ногама светитељевим, молећи за опроштај. Светитељ му одмах опрости, али га притом поучи, да не жели туће, нити да оскврнављује свест своју обманом и лажју. Јер неправедно стечени добитак није добитак, већ сигурни губитак.

У Александрији би једном сазван сабор епископа: патријарх Александријски сазва све подчињене му епископе и хтеде да општом молитвом пообара и уништи све незнабожачке идоле, којих тамо беше још врло много. И када се приношаху многобројне усрдне саборне и посебне молитве Богу, попадаше сви идоли у граду и околини, само један знаменити идол остаде читав на свом месту. Пошто се патријарх дуго и свесрдно мољаше о разрушењу овога идола, њему се ноћу када стајаше на молитви јави неко Божанско виђење, и би му наређено да не тугује што идол не пада него да што пре пошаље на Кипар и позове епископа Тримитунтског Спиридона, јер тај идол је остављен њему, да га он молитвом сруши. Патријарх одмах написа писмо блаженоме Спиридону, у коме га мољаше и позиваше да дође у Александрију, објаснивши му да га позива због виђења које је имао. То писмо патријарх хитно посла на Кипар. Добивши и прочитавши писмо, свети Спиридон одмах седе на лађу и отплови у Александрију. Када се лаћа заустави у александријском пристаништу, званом Неапољ, и светитељ се искрца на земљу, тог тренутка идол у Александрији са својим многобројним жртвеницима паде и разби се. По томе у Александрији и познадоше да је допутовао свети Спиридон. Јер када патријарху јавише да је идол пао, патријарх рече осталим епископима: Пријатељи, Спиридон Тримитунтски приближава се. И сви се они спремише, и изађоше у сусрет светитељу, и примивши га чесно радовахусе што им дође тако велики чудотворац и светилник света.

Свети Спиридон

Црквени историчари Никифор и Созомен пишу и о томе да се свети Спиридон веома старао о строгом одржавању црквеног поретка и о неприкосновеном чувању до последње речи свега онога што је написано у свештеним књигама Светога Писма.

Једном се догоди оваква ствар. На острву Кипру би сабор свих епископа са острва ради црквених послова. Мећу епископима беше свети Спиридон и већ спомињани Трифилије, човек веома учен и начитан, пошто у младости беше провео много година у Бериту изучавајући Свето Писмо и остале науке, светске и свештене. Њега молише оци да изговори у цркви поуку народу. Када он говораше поуку, догоди му се да он спомену речи Христове, речене раслабљеноме: „устани и узми одар свој“ (Мк. 2, 11). Но Трифилије реч „одар“ замени речју „постеља“ и рече: „устани и узми постељу своју“. Чувши то, свети Спиридон устаде с места, не подносећи замењивање речи Христове, и рече Трифилију: „Зар си ти бољи од Онога које је рекао „одар“, те се стидиш речи коју је Он употребио? – Рекавши то, он на очиглед свих изађе из Цркве. И он поступи тако не из злобе и не што сам беше нешколован: посрамивши малко Трифилија, који се поносио својом красноречивошћу, он га научи смирености и кротости. А свети Спиридон уживаше велики углед међу епископима као најстарији по годинама, најславнији по животу, први по епископству и превелики чудотворац, па је стога сваки из уважења према његовој личности лако уважавао и његове речи.

На преподобном бејаше тако велика благодат и милост Божја, да у време жетве при највећој жеги његова света глава показа се покривена хладном росом која силажаше одозго. То би у последњој години његова живота: заједно са жетеоцима он изађе на жетву, јер беше смирен и рађаше сам, не гордећи се висином свога чина; и када жањаше своју њиву, изненада, у време највеће жеге његова глава би орошена росом, као некада Гедеоново руно. И сви који тамо беху с њим видеше то и дивљаху се. Потом се власи на глави његовој одједном изменише: једне постадоше златасте, друге – црне, треће – беле. И једини Бог зна ради чега то би и шта предсказиваше. Светитељ опипа главу руком и рече онима што беху с њим, да се приближило време разлучења душе његове од тела; и поучи их све добрим делима, а првенствено љубави к Богу и ближњему.

После неколико дана свети Спиридон у време молитве предаде своју свету и праведну душу у руке Господу своме, коме је у светости и праведности служио целога живота свог. И би најсвечаније сахрањен у цркви светих Апостола у Тримитунту.Тамо се и установи празновати спомен његов сваке године, и на гробу његовом бивају многобројна чудеса у славу Бога, дивнога у свецима Његовим, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека буде слава, благодарење, част и поклоњење вавек. Амин.

Корисно је по душу споменути и ова два чуда светог Спиридона.

1) Када је свети Спиридон путовао на Свети Први Васељенски сабор, ваљало му је успут преноћити у једној гостионици. Јеретици аријанци ноћу тајно заклаше његова два коња одсекавши им главе. У свитање слуга светог Спиридона виде какву су пакост јеретици приредили светитељу, и обавести о томе светог Спиридона. А он, уздајући се у Господа, нареди слузи да одрезане главе припоји коњским труповима. Слуга поступи по наређењу: но у брзини он главу белога коња приложи к трупу вранца, а вранчеву главу к трупу белца, и тог тренутка коњи оживеше, и стадоше на своје ноге. И свети Спиридон продужи свој пут на тим коњима, и сви људи који га сретаху на путу чуђаху се вранцу са белом главом и белцу са враном главом. Тако јеретици бише посрамљени.

2) На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светог Тројици: три Лица а један Бог.

crta ukrasna (1)

СВЕТИ НИКОЛА МИРЛИКИЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ

 6./19. децембар

Св.Никола

Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру „Нови Сион“ код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу али је и тамо настављао своје проповеди. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године.

Свети Никола се сматра заштитником: деце, учених људи, трговаца, морнара, путника уопште… Сматра се да је обичај по коме се деци уочи Светог Николе у ципелице потајно стављају поклони потекао отуда што свети Никола своја доброчинства никада није чинио јавно. Исти мотив се везује и за Божић Бату.

Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора где је био обичај да се на тај дан не испловљава а да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сутрадан. 
Житије Светог Николе
Свети Никола је умро у петак 6. децембра (то је у нашем веку 19. децембар по новом или Григоријанском календару) 343. године и сахрањен је у саборној цркви у Мири. Ту је његово тело почивало више од шест векова а хришћани су долазили на његов гроб и доводили своје болеснике. Међу њима су били и Стари Словени са реке Дон чиме се објашњава зашто је свети Никола толико поштован код Срба.
 

Када су Турци у једанаестом веку освојили Ликију, мошти светога Николе су 1096. прокријумчарене из Мира у Бари у Италији и положене у Цркву светог Јована Претече, која је убрзо постала стециште ходочасника. 

Три године потом грађани Барија подигли су велелепну цркву светом Николи. Овом храму је доцније српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и читаву цркву украсио сребром у знак захвалности јер му је, како је сматрао, свети Никола повратио вид.

Свети Никола зимски празнује се 19. децембра по грегоријанском календару у знак сећања на дан свечеве смрти, а летњи 22. маја, када су светитељеве мошти пренете из Мира у Ликији у тада православни Бари у Италији. То је за многе породице мала слава или преслава.

Тропар гл.  4.

Правило вјери и образ кротости, јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истиниа,
сего ради стјажал јеси, смиренијем високаја, нишчетоју богатаја, отче
свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Светог оца Николаја
Четир’ стране света славе
Ко витеза силне вере.
Вере Божје, вере праве.
Од колевке Богу предан,
Од колевке све до краја;
Па прослави и Бог њега —
Свога верног Николаја.
За живота славан беше,
A пo смрти још славнији,
Моћан беше и на земљи,
A ca неба још моћнији.
Светла духа, чиста срца,
Он храм беше живог Бога:
Народи га зато славе
Kao свеца чудеснога.
Богат славом Николаје.
Он свечаре своје воли,
Пред престолом вечног Бога
За њихно се добро моли.
Благослови, Николаје,
Благослови људе твоје,
Што пред Богом и пред тобом
На молитви смерно стоје.

РАСУЂИВАЊЕ

На иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије, патријарх цариградски, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, a од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града.“
To je први случај. Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово. Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.

ПРИЧА О ТРИ КЋЕРИ 

Sv.Nikola У Патари је живео угледан и имућан човек, са три веома лепе кћери. Њега задеси невоља да изгуби све своје богатство и нагло осиромаши. У очајању и беди, немајући шта да једе ни шта да одене, човек одлучи да своју кућу претвори у блудилиште а своје кћери у блуднице. Чувши за крајњу беду тог човека и његову злу намеру, свети Никола реши да му помогне.  Поштујући речи јеванђелске да милостињу не треба чинити пред људима колико због рекламе, толико и ради жеље да не постиди човека који из великог богатства западе у беду, свети Никола одлучи да му своју помоћ пружи тајно.
Једне ноћи узе свети Никола велику кесу злата и неприметно је убаци кроз прозорчић у кућу несрећног оца. Нашавши сутрадан кесу са златницима, пресрећан и задивљен а не могавши да објасни откуда она ту, човек ово неочекивано доброчинство приписа Божјем провиђењу. Хвалећи Господа, он одлучи да сво злато које је добио да у мираз својој најстаријој кћери. Ускоро се она срећно удаде а свети Никола, чувши да је убоги човек поступио по његовој жељи и законитим браком сачувао кћер од греха, одлучи да исту милост учини и другој кћери.
И не прође много времена а отац на исти начин удаде и другу кћер. Уздајући се у Бога и у чврстој нади да ће Он збринути и трећу кћер, човек реши да сазна кога то тајног добротвора Бог шаље са златом. Једне ноћи, бдијући крај прозорчића, човек зачу звекет убаченог новца и потрчавши за непознатим, препознаде у њему свима знаног светитеља и избавитеља. Пресрећни отац паде к његовим ногама, поче их целивати и казивати речи хвале, али свети Никола га подиже са земље и закле да док је жив никоме не каже шта је с њим било.

crta ukrasna (1)

ПРЕПОДОБНИ САВА ОСВЕЋЕНИ

Преподобни_Сава_Освећени_thumb

Незнатно село Муталаск у области Кападокијској постало је знаменито по овоме великом светилу цркве православне. Ту се Сава родио од оца Јована и мајке Софије. У осмој години напустио дом родитељски и замонашио се у оближњој обитељи, званој Флавијанова. После 10 година пређе у Палестинске манастире, и ту се најдуже задржи у обитељи светог Јевтимија Великог (в. 20. јануар) и Теоктиста. Прозорљиви Јевтимије прорече за њега, да ће бити славан монах и наставник монасима, и да ће основати лавру већу од свих лаври тога времена. По смрти светог Јевтимија удаљи се Сава у пустињу, где у једној пештери, коју му ангел Божји исказа, проведе као отшелник пет година. После тога, када он поста савршен монах, почеше се, по Промислу Божјем, скупљати око њега многи желатељи духовног живота. Убрзо их се скупи тако велики број, да је Сава морао зидати и цркву и келије многе. Дођоше му и неки Јермени, којима он одреди пештеру, где ће служити на јерменском језику. Када му отац умре, дође му његова остарела мајка Софија, коју он замонаши, и даде јој келију даље од свог манастира, где се она подвизаваше до краја живота. Многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ. Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, где је основао други свој манастир. Основао је свега седам манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусед, сматрани су највећим светилима и стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вери, а свима и свакоме служили примером смерности светитељске и чудесне силе Божје. После трудног и много плодног живота упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрих дела нека буде споменуто само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.

Преподобни мученици карејски.

Пострадали од паписта у време уније, коју створи с папом цар Михаил Палеолог (1260-1281.). Прот Свете Горе би обешен, а остали мачем посечени (в. 10. октобар).

Преподобни Нектарије Битољски.

Родом из Битоља. Подвизао се најпре у манастиру Светих Врача код Битоља, заједно са својим замонашеним оцем Пахомијем, потом прешао на Кареју, где продужи подвиг под руководством стараца Филотеја и Дионисија у келији Светог Архангела. После побеђене зависти људске, напасти демонске, и тешке болести, преселио се у Царство Христово 5. децембра 1500. године. Чудотворне мошти целе, нетљене и благоухане, почивају у истој тој келији.

Преподобни Карион и Захарија.

Отац и син, оба велики подвижници мисирски. Карион оставио живу жену с двоје деце и отишао у монахе. Млади Захарије као дете узет у манастир, и подвигом својим превазишао и свога оца, и многе друге знамените подвижнике. Кад су Захарију питали: ко је прави монах, он одговори: „Онај ко себе стално принуђава к извршењу заповести Божјих“.

Преподобни Сава, началник монаха,
Војвода духовни Христових јунака,
Прослави се постом, бдењем и кротошћу,
молитвом и вером и благом милошћу.
Монахе учаше не бринут o хлебу,
C трудом и молитвом поверит се небу,
Првенства не искат нити каква чина,
Најређе кушати јелеја и вина;
Држати се службе у прописно време,
Служба нек je радост a не тешко бреме.
Све што свети Сава монасима каза
Све примером својим другима показа.
Ко градинар мудри градину огради,
И младице многе пажљиво посади,
Младице су расле и плод доносиле,
Чете од монаха — Саву прославиле.
Петнаест стотина прошло је година,
Још Савина цвета духовна градина;
Хиљаде монаха, стотине хиљада,
Савина обитељ дала је до сада.
Светитељу Саво, славни отшелниче,
Помоли се за нас, Божји угодниче.

crta ukrasna (1)

СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ВАРВАРА

Св.великомученица Варвара
Света великомученица Варвара рођена је у граду Илиопољу мисирском у незнабожачкој породици пребогатог и знаменитог Диоскора. Варвара је била изузетно лепа и мудра девојка и отац је, у жељи да је сачува, затворио у кулу свога дворца окружену богатством, удобностима и слушкињама. У тој усамљености Варвара је својим блиставим умом досегла до сазнања о Творцу и Господу иако је нико није имао томе поучити. Када је једном успела да побегне из куле, Божјим промислом срела је неке хришћанке од којих је сазнала оно што је и сама наслућивала. Вратила се у кулу и у свом купатилу просекла и трећи прозор као симбол Свете Тројице, а прстом, као гвожђем издубила крст у каменом зиду. Из њене стопе на поду купатила прокључао је извор живе воде која је лечила многе болести. Када је све ово сазнао сурови отац, пријавио је ћерку начелнику Мартијану. Бацили су је у тамницу и мучили је заједно са још једном хришћанком – Јулијанијом. Одсекли су им груди и за поругу водили их по граду. На крају, Варвару је заклао рођени отац, а Јулијанију војници. Одмах потом, ударио је гром у Циоскорову кућу и убио и њега и Мартијана. Света Варвара скончала је 306. године, а њене чудотворне мошти налазе се у Кијеву.

Тропар (глас 8):

Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја.

Преподобни Јован Дамаскин

Јован Дамаскин
Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким.

Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

Тропар (глас 8):

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Јоване премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Преподобни Свети Генадије архиепископ новгородски

Знаменит писац, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за пет стотина тридесет две године унапред. Упокојио се у Господу 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви.

crta ukrasna (1)

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ анђеод

трогодишња Пресвета Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

Ваведење

 
И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи

посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Хрисотвој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Тропар, глас 4. Данас се у храму Божјем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Зато јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег промисла!

Кондак, глас 4. Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Анђели, јер је она стан небески.

crta ukrasna (1)

АРАНЂЕЛОВДАН 

 

СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (21. новембар), по бројности свечара на другом месту слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и ПатријархаАлександра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међуАнђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђавоЛуцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Начин прослављања 

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечниммолитвамаАрханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило „живи светац“. Не постоје „мртви свеци“. Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог – Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за свеКрсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у општеВаскрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су „тако радили и њихови очеви“.

Народне приче о Арханђелу Михаилу 

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је – болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом – која беше његова слика и прилика – шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: „Зар ти ништа не даде Бог?“ Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: „Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити“. Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи сегреха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: „Кумим теБогом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!“ Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас – уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

Ђурђиц – Св. великомуч. Георгије 

Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.

Свешт. муч. Акепсим еп. Наесонски и други с њим

Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.

Преп. Илија Египатски

Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.

Песма из Пролога

Георгије мучениче,
Георгије победниче:
О смилуј се сада нама,
Заштити нас молитвама
Пред престолом Христа Бога,
Нашег Спаса свемоћнога:
Да се муке не страшимо,
Да трпљењем победимо!
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
Кроз муке си победио,
И кроз смрт се прославио,
Све си држ’о јевтиније
Од истине, Георгије,
Власт и част си земну дао,
Уз живог си Христа стао.
Георгије мучениче.
Георгије победниче,
Трвен, ломљен, страшном муком
Ти си држан Божјом руком,
Све ти муке беху лаке —
Због Божије руке јаке.
Сви се теби поклањамо,
Твоје име прослављамо.

Св. Козма и Дамјан

 14. новембар 2012.године

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Св. муч. Ерминигелд царевић

Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем

Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.

Песма из Пролога

Црква слави чудотворне Враче,
Сјајне звезде што Господом зраче,
Светог Козму и светог Дамјана,
Два хришћанска дивна великана,
Тодотију мајку уз синове,
Што одхрани оваке дивове.
Славна браћа закон испунише
И милошћу Христу угодише,
Угодише Христу милосноме
Највећему Врачу безмездноме.
Дар примише, лекари посташе,
Дар примише, ал’ га не продаше
Даре Божје бедним дариваху,
Именом их Христовим цељаху.
Време свеце тамом не покрива,
Тако било – тако и сад бива,
Нити покри чудотворне Враче,
Они данас к’о и некад зраче,
И помажу болним и невољним
Молитвама моћним, добровољним,
Пред Христовим престолом небесним.
Част и слава Врачима чудесним!

Свети апостол Лука, Свети Петар Цетињски

   31.октобар 2012.године

Св. Лука апостол и јеванђелист. Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24).

По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, – и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији.

Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Св. Јулијан и Дидим Слепац. Св. Јулијан, звани Пустињак, беше Персијанац и сељак без школовања, али због чистоте срца – сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости. У сами час када погибе Јулијан Одступник, св. Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик, св. Дидим слепац у Александрији; такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу, када му дође глас с неба: „данас је нестало цара Јулијана, извести о томе патријарха Атанасија“. Св. Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима, који је имао дух видовит, и свраћао је код њега, кад год је из пустиње долазио у Александрију, и заједно с њим Богу се молио. И св. Јулијан и св. Дидим, дивне слуге Божје, упокојили су се после 362. год.

Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им’о великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати…
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПАРАСКЕВЕ – ПЕТКЕ

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату,између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божијим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? – Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. „Тебе, Жениче мој, тражим“, – говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата.

Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество.

Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин.

Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божијем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. – Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, – Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве, Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

(Из ЖИТИЈА СВЕТИХ Архимандрита Јустина Поповића)

Тропар, глас 4:

Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа жениха твојего усердно потекши, и того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвамии слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево, и ниње в небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу,моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.

Кондак, глас 6:

Свјатују вси заступницу сушчим в бједах, благочестно воспојим Параскеву всечестнују: та бо, житије оставлши тљенное и нетљеное пријат во вјеки, сего ради славу обрјете, чудес благодат Божијим вељенијем.

Тропар, гл. 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.

Кондак, гл. 6.
 

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.


Име свете Параскеве или Петке долази од грчке речи Паравскеви = Петак.

Воздвижење Часног Крста – КРСТОВДАН

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.

Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. године цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина

8/21. септембар 2012. године

Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И, као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13 – 40 ; 2 Днев. 2, 13 – 14 ; 4, 11. 16 ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! И сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак, храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48 ).

 

И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм – Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљену палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: „Сва је – палата Духа, сва – град Божји, море благодати; сва је лепа, сва – блиска Богу“. [1]

Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци – првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари – свечесних племена – би устројена оживљена палата Цару славе! И, као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, – мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства“. [2] – Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.

 На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: „Зацело си виша од свих, Дјево чиста!“ [3] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа(Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер, као што Својим рођењем у Витлејему, – а Витлејем значи „дом хлеба“ -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род – Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила „Реч светију од свих светих“. [4] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела! [5] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29 ).

Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је висећа, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; – с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: „Ано, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија“. Стога, нема сумње, Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О, висино, недостижна за људске мисли!

 А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: „Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља, тако је Богородици слава унутра, то јест плод утробе њене“. [6] И још свети Дамаскин каже: „О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер – Христа“. [7] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: „Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос“; [8] утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: „Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт – Матер Своју“. [9] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит [10] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, „као невесту украшену мужу своме“ (Откр. 21, 2); притом палату пространу: „утробу њену учини пространијом од неба“, [11] и у Њу се смести „несместиви Христос Бог“.
 Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.
 Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, свебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.

 Из књиге „Житија светих за септембар“, Светог Јустина Ћелијског

Тропар, глас 4. Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост свему

свету, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, и укинувши

проклетство даде благослов, а уништивши смрт дарова нам живот вечни.

Чудо Светог архангела Михаила

У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, – у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, – на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).

К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.

У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: „Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију“. – Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? – Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. – Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: „Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!“ И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: „Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!“ – И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор – више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу – лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. – И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.

По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).

Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. – Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! – И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: „Ући у ову провалију!“ И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.

Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.

Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: „Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ“. – Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.

Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: „Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших“. – И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: „Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама“.

После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. – Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. – Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода – чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: „Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата“. Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача „До хиар“. Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. – А кад му овај примети: „Како ћемо сакрити ово злато?“ он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. – Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. – Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? – А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: „Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар“. Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. – Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? – А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. – Игуман рекавши на то: „Нека буде воља Божја“, уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? – Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.

Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

ПОЛАГАЊЕ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Постављена слика

По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886 – 912). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће Св. Богоматере.

Тропар (глас 8):

Владичице приснодјево, покрове људи, ризу и појас пречистога твога тела, као силан омотач си даровала граду твоме. И по бесеменом рођењу твоме остала си дјева: Од тебе се и природа и време обнављају. Зато те молимо, да мир граду твоме дарујеш, и душама нашим велику милост.

СВЕТИ ГЕНАДИЈЕ ПАТРИЈАРХ ЦАРИГРАДСКИ

Постављена слика

За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10 јан.) и св. Данила Столпника (11 децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко нијезнао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471 год.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК КИПРИЈАН

Постављена слика

Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258 год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и велекодушност правог хришћанина!

СВЕТИ ЈОВАН МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ

Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080 год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089 год.

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЈАСЕНОВАЧКИ
  

Слика

Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.
Молитва новомученицима српским

– Господу помолимсја.
– Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

– Господу помолимсја.
– Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.
– да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;
– да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;
– да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

– Господу помолимсја.
– Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

– Господу помолимсја.
– Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских. 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ

Блажени Александар родио се петнаестог маја 1448 године у области Великог Новгорода у селу Мандери, у близини Островског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Он се родио од оца Стефана и матере Василисе по неком јављењу Божје силе, и би освећен светим крштењем. Када стиже за школу, родитељи га дадоше да учи Божанско Писмо. Но док другови његови брже успеваху у учењу, он у томе беше спор. Али то би по нарочитом промислу Божјем, да би му разумевање било дато од Бога а не од људи, што се и догоди. Једном Александар оде у цркву, паде пред икону Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Матере Његове и са сузама се мољаше да му се да разумевање за изучавање Светога Писма. И на његову молитву њему одмах дође одговор: он чу глас који му рече: „Устани, не бој се, добићеш што си молио“.

Обрадован, дечко устаде и оде к оцу свом. Отац и мати приметише његову душевну радост, и досетише се да га је милост Божија посетила, и благодараху Бога за то. А блажени дечак од тога времена поче брзо напредовати у учењу, при чему пажљиво слушаше читање Божанских књига и у свему беше послушан својим родитељима. У то време он држаше и строги пост, јер једанпут дневно јеђаше само хлеб, и то под меру; при томе и врло мало спаваше ноћу. Томе се чуђаху родитељи. И мати, саветујући га, рече му једном: Чедо моје, зашто тако затиреш себе? Једи заједно с нама и спавај, као и ми. – На то он одговори: Зашто ми тако говориш, мајко, одстрањујући ме од слаткога уздржања? Та речено је у Светом Писму, да нас јело и пиће не постављају пред Богом (1 Кор. 8, 8). Стога ме остави да продужим као што сам почео. – Дивећи се тако мудром одговору његовом, а нарочито видећи његово усрђе према таквом подвигу, мати му рече: Ради, како ти је воља.

Дивни дечак сав се одаваше подвизима, а видљива блага и богатство сматраше као паучину, и на све људско на земљи гледаше као на таште и ништавно. Када пак Александар постаде пунолетан, родитељи намислише да га ожене. Међутим божанствени јуноша и не помишљаше на то; напротив, он је стално желео и размишљао како да се удаљи из света. И ту своју жељу он и оствари. И то на овај начин: узе благослов од оца као да хоће да иде у оближње село, и оде од родитељске куће; и вођен Богом, или боље рећи, имајући анђела за свог сапутника, он дође у манастир светог Преображења Спасова, што је на Валааму. У манастиру он умоли настојатеља да га постриже у монаштво. У то време њему беше двадесет шест година. У манастиру он се с таким усрђем подвизаваше у врлинама, да га сви стадоше хвалити. Узнемирен тиме, он измоли од тамошњег настојатеља благослов, и изиђе из манастира ноћу, не поневши са собом ништа осим мантије на себи. И дође на место, где је хтео најпре да се настани по одласку из родитељске куће. То се место налазило на обали Рошчњеског Језера, на четири потркалишта од реке Свире. Ту преподобни направи себи малу колибу, у којој се по мало одмарао од својих подвига.

Једном преподобни обилажаше околна места и разгледаше где би себи начинио обиталиште; и угледа дивно место, обасјано неком божанском светлошћу, на коме и до сада постоји манастир. Живећи на том месту, он једном, када беше изашао из своје келије на језеро да захвати воду, чу с неба глас који га зовну по имену и рече му: „Пошто си био извршилац мојих заповести, то ћу сабрати к теби безбројно мноштво људи; а ти их не одбацуј, него их прими раширених руку и буди им наставник ка спасењу“. – Чувши ове речи, преподобни паде ничице на земљу и узнесе Богу благодарне молитве; затим захвати воду и врати се у своју колибу.

Након нешто времена после тога к преподобноме дође његов рођени брат Јован, који га је тражио. Угледавши брата, преподобни Александар му се обрадова, и они се заједно дадоше на посао да саграде пространо обиталиште, пошто су хтели да живе заједно. Но после не много времена престави се брат преподобнога Јован, и блажени га опоја и сахрани. Потом блажени се и надаље држаше строгог испосништва, а број братије се увећаваше. Пребивајући у побожном молитвеном тиховању. они живљаху одвојено један од другога и подражаваху преподобнога сваки према својим моћима.

Тако провођаше свој живот преподобни и достиже то, да молитвом својом прогоњаше демоне, и да анђеле имађаше за своје сабеседнике. Једном се он удостоји видети самога Бога, који му се јави у Три Лица, и разговарати с Њим о томе како да подигне цркву, сагради манастир и сабере братију. А када се затим он помоли Богу о томе на ком месту да подигне цркву, њему анђео Господњи показа место. Потом га братија примораше да прими свештенички чин. Након неког времена преподобни сагради цркву у име Свете Тројице, и освети је, а братство се множаше све више и више.

Мада преподобни и прими старешинство над братијом, он ипак не измени своје правило, но и у том звању он свима даваше пример смирења, сећајући се речи Господње: Који хоће међу вама да буде први, нека буде од свију најзадњи и свима слуга (Мк. 9, 35). Стога преподобни смираваше себе, и чињаше себе мањим од свих, и служаше свима, и собом даваше пример свима, и пре свију одлажаше на посао. Он сваки дан рађаше својим рукама, и у кујну одлажаше, и тесто сам месијаше, и хлеб пецијаше, понекад и воду са језера доношаше, дрва сецијаше и у манастир ношаше. Каткад блажени одлажаше у воденицу, где су братија жито млели, и док братија још спаваху он би самлео све спремљено жито, и онда одлазио у своју келију. У цркву он долажаше пре свију и излажаше после свију. Њега нико никада не виде да лежи на рогожи, или да излива воду на своје тело. Његова одећа беше: мантија израђена од грубе тканине, и толико подерана, да је на њој било мноштво закрпа. Многи му се неразумни људи подсмеваху и ругаху, али он све то с радошћу примаше.

После неког времена, по Божјем саизвољењу, преподобни сазида од камена цркву у име Пресвете Животворне Тројице прошири манастир, нареди да се са све четири стране изграде келије, а у средини подиже велику цркву и трапезу, и устроји све остало што беше од потребе за братију.

Тако богоугодно поживе преподобни у подвизима све дане на земљи, због чега и доби од Бога дар чудотворства још за живота овога. Напослетку, осећајући да наступа време његовог одласка к Богу, он позва братију и рече им: „Браћо, ево већ се приближује крај мога живота, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије; Он нека вас сачува и утврди у љубави Својој“. – Рекавши то, преподобни поучи братију о међусобној љубави, и о међусобној снисходљивости, и о другим врлинама. Најзад им завешта да и после његове смрти нико од њих не држи код себе алкохолна пића. А када наступи час у који душа преподобнога имаше отићи к Богу, преподобни подиже руке своје к небу и сатвори молитву, завршивши је речима: „Господе, у руке Твоје предајем дух мој“.

И тако, с молитвом на устима преподобни предаде Господу чесну душу своју, у тридесети дан месеца августа 1533 године, када му беше осамдесет пет година. Чесно тело његово би чесно погребено крај цркве Преображења, с десне стране олтара. Оно подаје многа исцељења онима који са вером приступају к светом ћивоту преподобнога.

(Преузето из: “Житија Светих“ оца Јустина Поповића) 

Усековање главе Светог Јована Крститеља

На данашњи дан 11.09.2012.год. прослављамо Божијег претечу и угодника Светог Јована Крститеља, и исписујемо  кратко житије Св.Јована Крститеља за данашњи дан празновања.

Усековање

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи засожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци утамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше предгостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен томи гром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: